ЗАШТО СУ МЕДИЈСКО ОПИСМЕЊАВАЊЕ И МЕДИЈСКА КУЛТУРА ВАЖНИ
Ако је човек оно што види и чује, поставља се питање како у обиљу садржаја које нам намеће масовна култура препознати оне безвредне, изградити критичку педагогију и не дозволити медијима манипулацију над начином мишљења и размишљања, већ направити баријеру између информација – медијског описмењавања и подлежности утицајима које масовни медији производе у борби за превласт на „тржишту тираније“.
У 21. веку, где медијска култура има моћ обликовања идентитета, стварања суверене личности, морамо бити свесни себе, производа које медији дистрибуишу и њихове масовне комерцијализације. Историјска епоха у којој медијска култура дефинише позитивно и негативно, разлику између добра и зла, несвесно утиче на нас и нашу свест стварајући шаблонизоване примерке жељне бега од стварности, које утеху и подстрек налазе у поистовећивању са медијским личностима, попримајући њихов образац славе, моћи и успеха.
У борби за превласт над кључним друштвеним групацијама, борби за превласт политичке идеологије коју пропагира, ова својеврсна „техно-култура“ по моделу масовне производње запоседа дом, време и ум широког аудиторијума.
У чему онда лежи проблем? Управо у томе што несвесни последица пуштамо „колонизацији слободног времена“ да заузме и преузме наше мишљење, где долази до замене теза. Уместо контроле над масовним медијима дозволили смо њима да непосредно или посредно контролишу нас.
У овој манипулативној индустрији културе треба постати свестан садржаја, бити информисан и дозволити себи анализу и критику естетских садржаја који нам се намећу, или им ми сами хрлимо у сусрет. Тзв. „франкфуртска школа“ пропагира одбацивање масовних медија, што не представља адекватно решење проблема манипулације. Традиционална „протекционистичка“ школа сматра да младе треба заштити од масовних медија путем медијског описмењавања, односно усађивањем идеје о самосвести и критици квалитета представљених садржаја.
Критичка медијска педагогија ипак има најбољи приступ, не одриче се ниједног од наведених, већ њиховом синтезом далози до крајњих резултата. Наиме, она усађује критички метод, али упоредо се не одриче ни друштвеног активизма.
Заправо, поента медијске културе је приступ информацијама, не манипулација. Јер, ако је човек оно што види и чује, онда он мора бити свестан могућности избора да обликује себе одабиром и тумачењем презентованог садржаја до чега једино може доћи позивањем на критичку педагогију.
У том смислу, пројекат „Све што сте хтели да знате о филму“ је наш допринос развијању медијске културе, односно допринос разумевању филма и његовог широког утицаја који захвата све слојеве друштва.